БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

ФЕДЕРАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

БОСАНСКО-ПОДРИЊСКИ КАНТОН ГОРАЖДЕ

КАНТОНАЛНИ СУД У ГОРАЖДУ

Број:  45 0 Рс 040024 23 Рсж 

Горажде, 06.03.2023. године

КАНТОНАЛНИ СУД У ГОРАЖДУ, у вијећу састављеном од судија Ђајић Тање, предсједнице вијећа, Бичо Едина и Бјеловић Милијане, чланова вијећа, у правној ствари тужитеља Dž.С. из Г, ул. ..., заступаног по пуномоћнику Плећан Асифу, адвокату из С, против тужене П.Р. д.д. Г, ул. ..., Г, заступане по пуномоћници Макаревић Муриси, адвокатици из С, ради поништења отказа, вриједност спора 89.582,17 КМ, рјешавајући о жалби тужене изјављеној на пресуду Опћинског суда у Горажду број: 45 0 Рс 040024 20 Рс, од 27.12.2022. године, у сједници вијећа одржаној дана 06.03.2023. године, донио је

П Р Е С У Д У

Жалба тужене се уважава, пресуда Опћинског суда у Горажду број: 45 0 Рс 040024 20 Рс, од 27.12.2022. године, се преиначава тако да се у цијелости одбија тужбени захтјев тужитеља који гласи: „Поништава се као противзаконита Одлука о отказу Уговора о раду тужитељу са понудом измијењеног Уговора о раду број: ... од 02.12.2019. године, донесено од стране тужене, те се налаже туженој да успостави радноправни статус тужитеља на пословима руководилац сектора за стандардизацију, осигурање квалитета и заштиту на раду, почев од 01.12.2019. године, па надаље, у року од 15 дана. Поништава се као противзаконит Уговор о раду, број: ... од 01.12.2019. године, којим је тужитељ распоређен на радно мјесто Технолог конструктор. Обавезује се тужена да тужитељу исплати на име накнаде плаћа са накнадом за минули рад: за мјесец децембар 2019. године износ од 2.155,76 КМ са законском каматом почев од 01.01.2020. године, па до исплате; за мјесец јануар 2020. године износ од 2.265,50 КМ са законском каматом почев од 01.02.2020. године, па до исплате; за мјесец фебруар 2020. године износ од 1.969,69 КМ са законском каматом почев од 01.03.2020. године, па до исплате; за мјесец март 2020. године износ од 2.166,67 КМ са законском каматом почев од 01.04.2020. године, па до исплате; за мјесец април 2020. године износ од 1.963,56 КМ са законском каматом почев од 01.05.2020. године, па до исплате; за мјесец мај 2020. године износ од 2.060,18 КМ са законском каматом почев од 01.06.2020. године, па до исплате; за мјесец јуни 2020. године износ од 2.166,67 КМ са законском каматом почев од 01.07.2020. године, па до исплате; за мјесец јули 2020. године износ од 2.265,15 КМ са законском каматом почев од 01.08.2020. године, па до исплате; за мјесец август 2020. године износ од 2.068,18 КМ са законском каматом почев од 01.09.2020. године, па до исплате; за мјесец септембар 2020. године износ од 2.166,67 КМ са законском каматом почев од 01.10.2020. године, па до исплате; за мјесец октобар 2020. године износ од 2.166,67 КМ са законском каматом почев од 01.11.2020. године, па до исплате;  за мјесец новембар 2020. године износ од 2.055,87 КМ са законском каматом почев од 01.12.2020. године, па до исплате; за мјесец децембар 2020. године износ од 2.265,29 КМ са законском каматом почев од 01.01.2021. године, па до исплате; за мјесец јануар 2021. године износ од 2.075,63 КМ са законском каматом почев од 01.02.2021. године, па до исплате; за мјесец фебруар 2021. године износ од 1.976,79 КМ са законском каматом почев од 01.03.2021. године, па до исплате; за мјесец март 2021. године износ од 2.273,32 КМ са законском каматом почев од 01.04.2021. године, па до исплате; за мјесец април 2021. године износ од 2.174,47 КМ са законском каматом почев од 01.05.2021. године, па до исплате; за мјесец мај 2021. године износ од 2.081,17 КМ са законском каматом почев од 01.06.2021. године, па до исплате; за мјесец јуни 2021. године износ од 2.174,47 КМ са законском каматом почев од 01.07.2021. године, па до исплате; за мјесец јули 2021. године износ од 2.174,48 КМ са законском каматом почев од 01.08.2021. године, па до исплате; за мјесец август 2021. године износ од 2.174,47 КМ са законском каматом почев од 01.09.2021. године, па до исплате; за мјесец септембар 2021. године износ од 2.100,34 КМ са законском каматом почев од 01.10.2021. године, па до исплате; за мјесец октобар 2021. године износ од 2.075,63 КМ са законском каматом почев од 01.11.2021. године, па до исплате; за мјесец новембар 2021. године износ од 2.174,48 КМ са законском каматом почев од 01.12.2021. године, па до исплате; за мјесец децембар 2021. године износ од 2.230,93 КМ са законском каматом почев од 01.01.2022. године, па до исплате; за мјесец јануар 2022. године износ од 2.306,69 КМ са законском каматом почев од 01.02.2022. године, па до исплате; за мјесец фебруар 2022. године износ од 1.891,00 КМ са законском каматом почев од 01.03.2022. године, па до исплате; за мјесец март 2022. године износ од 1.917,12 КМ са законском каматом почев од 01.04.2022. године, па до исплате;  за мјесец април 2022. године износ од 1.863,80 КМ са законском каматом почев од 01.05.2022. године, па до исплате; за мјесец мај 2022. године износ од 1.903,48 КМ са законском каматом почев од 01.06.2022. године, па до исплате и за мјесец јуни 2022. године износ од 2.121,52 КМ са законском каматом почев од 01.07.2022. године, па до исплате, под пријетњом принудног извршења у року од 15 дана. Обавезује се тужена да за тужитеља уплати обавезне доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за период од 01.12.2019. године до 30.06.2022. године, у износу од 24.148,88 КМ под пријетњом принудног извршења у року од 15 дана.

Обавезује се тужитељ да туженој надокнади трошкове парничног поступка у износу од  4.293,90 КМ, у року од 15 дана.

Образложење

Пресудом првостепеног суда усвојен је тужбени захтјев тужитеља, па је поништена као противзаконита Одлука о отказу Уговора о раду тужитељу са понудом измијењеног Уговора о раду број: ... од 02.12.2019. године, донесена од стране тужене, те је наложено туженој да успостави радно правни статус тужитељу на пословима руководиоца сектора за стандардизацију, осигурање квалитета и заштиту на раду, почев од 01.12.2019. године, па надаље. Надаље, поништен је као противзаконит Уговор о раду, број:.... од 01.12.2019. године, којим је тужитељ распоређен на радно мјесто Технолог конструктор, те је обавезана тужена да тужитељу исплати на име накнаде плаћа са накнадом за минули рад: за мјесец децембар 2019. године износ од 2.155,76 КМ са законском каматом почев од 01.01.2020. године, па до исплате; за мјесец јануар 2020. године износ од 2.265,50 КМ са законском каматом почев од 01.02.2020. године, па до исплате; за мјесец фебруар 2020. године износ од 1.969,69 КМ са законском каматом почев од 01.03.2020. године, па до исплате; за мјесец март 2020. године износ од 2.166,67 КМ са законском каматом почев од 01.04.2020. године, па до исплате; за мјесец април 2020. године износ од 1.963,56 КМ са законском каматом почев од 01.05.2020. године, па до исплате; за мјесец мај 2020. године износ од 2.060,18 КМ са законском каматом почев од 01.06.2020. године, па до исплате; за мјесец јуни 2020. године износ од 2.166,67 КМ са законском каматом почев од 01.07.2020. године, па до исплате; за мјесец јули 2020. године износ од 2.265,15 КМ са законском каматом почев од 01.08.2020. године, па до исплате; за мјесец август 2020. године износ од 2.068,18 КМ са законском каматом почев од 01.09.2020. године, па до исплате; за мјесец септембар 2020. године износ од 2.166,67 КМ са законском каматом почев од 01.10.2020. године, па до исплате; за мјесец октобар 2020. године износ од 2.166,67 КМ са законском каматом почев од 01.11.2020. године, па до исплате;  за мјесец новембар 2020. године износ од 2.055,87 КМ са законском каматом почев од 01.12.2020. године, па до исплате; за мјесец децембар 2020. године износ од 2.265,29 КМ са законском каматом почев од 01.01.2021. године, па до исплате; за мјесец јануар 2021. године износ од 2.075,63 КМ са законском каматом почев од 01.02.2021. године, па до исплате; за мјесец фебруар 2021. године износ од 1.976,79 КМ са законском каматом почев од 01.03.2021. године, па до исплате; за мјесец март 2021. године износ од 2.273,32 КМ са законском каматом почев од 01.04.2021. године, па до исплате; за мјесец април 2021. године износ од 2.174,47 КМ са законском каматом почев од 01.05.2021. године, па до исплате; за мјесец мај 2021. године износ од 2.081,17 КМ са законском каматом почев од 01.06.2021. године, па до исплате; за мјесец јуни 2021. године износ од 2.174,47 КМ са законском каматом почев од 01.07.2021. године, па до исплате; за мјесец јули 2021. године износ од 2.174,48 КМ са законском каматом почев од 01.08.2021. године, па до исплате; за мјесец август 2021. године износ од 2.174,47 КМ са законском каматом почев од 01.09.2021. године, па до исплате; за мјесец септембар 2021. године износ од 2.100,34 КМ са законском каматом почев од 01.10.2021. године, па до исплате; за мјесец октобар 2021. године износ од 2.075,63 КМ са законском каматом почев од 01.11.2021. године, па до исплате; за мјесец новембар 2021. године износ од 2.174,48 КМ са законском каматом почев од 01.12.2021. године, па до исплате; за мјесец децембар 2021. године износ од 2.230,93 КМ са законском каматом почев од 01.01.2022. године, па до исплате; за мјесец јануар 2022. године износ од 2.306,69 КМ са законском каматом почев од 01.02.2022. године, па до исплате; за мјесец фебруар 2022. године износ од 1.891,00 КМ са законском каматом почев од 01.03.2022. године, па до исплате; за мјесец март 2022. године износ од 1.917,12 КМ са законском каматом почев од 01.04.2022. године, па до исплате;  за мјесец април 2022. године износ од 1.863,80 КМ са законском каматом почев од 01.05.2022. године, па до исплате; за мјесец мај 2022. године износ од 1.903,48 КМ са законском каматом почев од 01.06.2022. године, па до исплате и за мјесец јуни 2022. године износ од 2.121,52 КМ са законском каматом почев од 01.07.2022. године, па до исплате,. Обавезана је тужена да за тужитеља уплати обавезне доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за период од 01.12.2019. године до 30.06.2022. године, у износу од 24.148,88 КМ, као и да му надокнади трошкове поступка у износу од 5.356,19 КМ, а све у року од 15 дана.

Против наведене пресуде жалбу је путем пуномоћника благовремено изјавила тужена због повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примјене материјалног права, са приједлогом да другостепени суд жалбу усвоји и преиначи првостепену пресуду на начин да у цијелости одбије тужбени захтјев тужитеља и обавеже га да туженој надокнади трошкове парничног поступка или да првостепену пресуду укине и предмет врати на поновни поступак првостепеном суду. 

У жалби наводи да је суд починио повреду одредаба из члана 191. став 4. Закона о парничном поступку јер  није правилно оцјенио доказе, при чему је образложење супротно изреци пресуде. Истиче да суд није могао наложити туженој да тужитеља врати на радно мјесто које више не постоји у Систематизацији, при чему никада није оспорена одлука о измјени и допуни Правилника о унутрашњој организацији П.Р. д.д. Г, од 21.11.2019. године, којом је укинут Сектор за стандардизацију, осигурање контролу квалитета и заштиту на раду. Сматра да је суд починио повреду поступка, односно да је морао одбацити тужбу у смислу одредаба из члана 301., 302. и 60. Закона о парничном поступку јер сматра да је тужба недопуштена јер се тужитељ претходно није обратио послодавцу са захтјевом за заштиту права, обзиром да је исти поднесен од стране пуномоћника који није имао пуномоћ за заступање. Истиче да се битна повреда поступка огледа и у чињеници да тужбени захтјев није довољно опредијељен обзиром да је суд досудио законску затезну камату за сваки појединачни мјесечни износ разлике плаће почевши од дана доспијећа па до дана исплате, због чега сматра да тужена не може знати о којем износу се ради. Стиче да је тужитељ након закључења главне расправе поднио захтјев за пензионисање због чега не може тражити да се врати на посао како је то наложио суд. Истиче да је у конкретном случају спорно да ли је синдикална организација дала на вријеме своје мишљење или је то учињено дан након тога, те да је суд погрешно цијенио доказе које је доставила тужена. Истиче да код тужене не постоји Вијеће запосленика али да је тужена, дана 21.11.2019. године, синдикалној организацији доставила захтјев у вези са доношењем одлуке о измјени и допуни Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста, као и да је тражила мишљење у вези са отказом уговора о раду тужитељу уз понуду новог уговора о раду за радно мјесто технолог конструктор у сектору за производњу и развој. Истиче да је синдикална организација дала своју сагласност дана 01.12.2019. године, док је тужена дана 02.12.2019. године отказала уговор о раду тужитељу са понудом измијењеног уговора о раду, а не 01.12.2019. године, како то суд погрешно тврди. Истиче да не постоји ништавост уговора јер је исти закључен дана 02.12.2019. године, а на њега се изјаснио синдикат тужене и прије рока у којем је то могао учинити.

Тужитељ није доставио одговор на жалбу.

Након што је испитао првостепену пресуду у границама разлога наведених у жалби, пазећи по службеној дужности на примјену материјалног права и повреду одредаба парничног поступка, сходно одредби члана 221. Закона о парничном поступку (Службене новине Федерације БиХ, број: 53/03, 73/05, 19/06 и 98/15), другостепени суд је закључио сљедеће:

Жалба тужене је основана.

Предмет спора је захтјев тужитеља да се поништи као незаконита Одлука о отказу Уговора о раду тужитељу са понудом измијењеног Уговора о раду број: .... од 02.12.2019. године, донесена од стране тужене, да се наложи туженој да успостави радноправни статус тужитељу на пословима руководиоца сектора за стандардизацију, осигурање квалитета и заштиту на раду, да се  поништи  као незаконит Уговор о раду, број: ... од 01.12.2019. године, којим је тужитељ распоређен на радно мјесто Технолог конструктор, те је обавезана тужена да тужитељу исплати на име накнаде плаћа са накнадом за минули рад разлике плаћа за период од 01.12.2019. године до 01.07.2022. године, па до исплате, те да се обавеже тужена да тужитеља уплати обавезне доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за наведени период, уз обавезу надокнаде трошкова поступка.

Из чињеничног стања утврђеног у првостепеној пресуди произлази да је тужитељ био запосленик тужене по уговору о раду на неодређено вријеме на радном мјесту руководилац сектора за стандардизацију, осигурање квалитета и заштиту на раду, те да му је тужена, дана 02.12.2019. године, отказала уговор о раду из организационих разлога, уз понуду новог уговора о раду на неодређено вријеме за радно мјесто технолог конструктор, а који одговара стручној спреми тужитеља и које је тужитељ прихватио. Неспорно је да је тужена прије отказивања уговора о раду тужитељу донијела одлуку о измјени и допуни систематизације радних мјеста дана 21.11.2019. године, а уз претходну сагласност синдикалне организације, при чему је Сектор у којем се налазило радно мјесто тужитеља у потпуности угашен, а радна мјеста из истог припојена другом сектору. Неспорно је да је тужена тужитељу понудила једино радно мјесто које је одговарало његовој стручној спреми а које је било упражњено и ниже рангирано од његовог ранијег радног мјеста, односно да није било упражњених руководних радних мјеста. Неспорно је да је уговор о раду којим се тужитељ распоређује на радно мјесто технолог конструктор протоколисан под бројем: ..., дана 01.12.2019. године, те да се исти примјењује од наведеног датума. Неспорно је да је тужитељ, путем свог пуномоћника, поднио захтјев за заштиту права туженој дана 31.12.2019. године, на који тужена није одговорила, при чему је суд утврдио да је пуномоћ за заступање издата дана 31.03.2020. године. Суд је нашао неспорним да је синдикална организација тужене дала сагласност за отказ уговора о раду уз понуду новог уговора о раду тужитељу, актом број: ...., од 02.12.2019. године. Суд је на основу налаза и мишљења вјештака економске струке утврдио да разлика плаћа између ранијег и новог радног мјеста за тужитеља за утужени период износи 65.433,29 КМ, уз порез на доходак у износу од 7.014,07 КМ, и доприносе за ПИО у износу од 24.148,88 КМ.

Суд је своју одлуку засновао на одредбама из члана 106. и 118. Закона о раду, односно одредбама из члана 21., 22., 23., 24., 25. и 31. Закона о вијећу запосленика, при чему је закључио да синдикална подружница није имала довољно времена за консултације прије доношења одлуке која је од утицаја на одлуку послодавца. Суд је нашао да је сагласност за отказ уговора о раду синдиката дата накнадно, односно дана 02.12.2019. године, док је уговор о раду закључен дана 01.12.2019. године, односно да је дејство сагласности примијењено ретроактивно. Суд је нашао да је ништав уговор о раду, због чега су ништаве и све радње које је произвео наведени уговор, због чега је обавезао тужену да тужитељу исплати разлике плаћа и уплати доприносе за ПИО у складу са постављеним тужбеним захтјевом, а на основу одредаба  из члана 4. и 6. Закона о доприносима. Суд је о законским затезним каматама одлучио на основу одредаба из члана 277. ЗОО, док је одлуку о трошковима поступка донио на основу одредаба из члана 383. и 386. Закона о парничном поступку. 

Жалбени разлози повреде одредаба парничног поступка нису остварени, обзиром да према стању у спису ни у поступку код првостепеног суда који је претходио доношењу побијане пресуде, као ни у самој пресуди није било и нема недостатака из члана 209. став 2. тачка 2), 3), 8), 9), 12) и 13) Закона о парничном поступку, а на које недостатке другостепени суд сагласно одредби из члана 221. Закона о парничном поступку, пази по службеној дужности, значи да жалбени разлог повреде одредаба парничног поступка није остварен.

Основано се жалбом тужитеља указује да је суд погрешно утврдио чињенично стање, односно погрешно цијенио доказе који су били одлучни за доношење одлуке. На основу проведених доказа на сједници вијећа другостепени суд је чињенично стање утврдио другачије од онога како је то оцијенио првостепени суд. Наиме, из проведених доказа произилази да је тужена донијела одлуку о измјени и допуни систематизације радних мјеста дана 21.11.2019. године, на коју је дата сагласност синдикалне организације, при чему је дошло до укидања сектора којим је руководио тужитељ. Како одлука о измјени и допуни систематизације није оспорена, то је првостепени суд погрешно утврдио да тужитељ има право враћања на радно мјесто које је обављао, обзиром да је исто укинуто. Стога је тужитељ у случају незаконитости отказа уговора о раду могао искључиво тражити распоређивање на друго радно мјесто које одговара његовој стручној спреми.

Кључно питање које се поставља приликом одлучивања о законитости одлуке о отказу уговора о раду са понудом новог уговора о раду на неодређено вријеме јесте да ли је тужена поступила у складу са законом и да ли је прије отказа уговора о раду тужитељу консултовала вијеће запосленика или синдикалну организацију. Из проведених доказа произлази да код тужене није организовано вијеће запосленика али да постоји синдикална организација која обавља улогу вијећа запосленика у складу са одредбама из члана 199. став 2. Закона о раду. Неспорно је да је тужена упутила писмени акт синдикалној организацији дана 29.11.2019. године у којем се тражи сагласност синдиката за отказ уговора о раду са понудом новог уговора о раду тужитељу због организационих разлога, као и да је синдикална организација доставила писмену сагласност дана 02.12.2019. године. Како је тужена донијела одлуку о отказу уговора о раду дана 02.12.2019. године, при чему је тужитељу понудила закључивање новог уговора о раду на неодређено вријеме за радно мјесто технолог конструктор, то је јасно да је одлука о отказу уговора о раду донесена уз поштивање законом прописане процедуре. Наиме, тужена је прије доношења одлуке о отказу уговора о раду донијела одлуку о измјени и допуни систематизације из чега произлази да је тужитељу уручен отказ уговора о раду из организационих разлога, односно у складу са одредбама из члана 96. став 1. тачка а) Закона о раду. Поред овога, тужена је добила сагласност синдикалне организације за отказ уговора о раду уз понуду новог уговора о раду у складу са одредбама из члана 21. и 23. Закона о вијећу запосленика, односно члана 107. Закона о раду. Како је тужена тужитељу понудила ново радно мјесто у складу са његовом стручном спремом, испоштовала је одредбе из члана 96. став 2. Закона о раду, односно прије отказа уговора о раду ријешила питање тужитеља запошљавањем на другом радном мјесту које одговара његовим квалификацијама.

Одредбама из члана 103. Закона о облигационим односима прописано је да је ништав онај уговор који је противан Уставу, принудним прописима, те моралу друштва, под условом ако циљ повријеђеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеним случајевима не прописује што друго. Одредбама из члана 105. ЗОО прописано је да ништавост неке одредбе уговора не повлачи ништавост и самог уговора, ако он може опстати без ништаве одредбе, и ако она није била ни услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен. Одредбама из члана 24. Закона о раду прописано је да се уговор о раду закључује у писменој форми и да садржи податке о: називу и сједишту послодавца; имену и презимену, пребивалишту односно боравишту радника; трајању уговора о раду; дану отпочињања рада; мјесту рада; радном мјесту на које се радник запошљава и кратак опис послова; дужини и распореду радног времена;  плаћи, додацима на плаћу, те периодима исплате; накнади плаће; трајању годишњег одмора;  отказном року и друге податке у вези са увјетима рада утврђеним колективним уговором.

Суд је нашао да је уговор о раду који је закључила тужена са тужитељем за радно мјесто технолог конструктор, а који је датиран на дан 01.12.2019. године, ништав искључиво због чињенице да је исти датиран, односно закључен, на дан који претходи дану када је синдикална организација дала сагласност за раскид уговора који је тужитељ имао прије закључења овог уговора. Обзиром да је Уговор о раду број: ... закључен у писменој форми дана 01.12.2019. године, те да садржи све елементе који су законом прописани, то исти није незаконит, нити је ништаван. Наиме, чињеница је да је уговор о раду датиран на дан прије него је тужитељу уручена одлука о отказу уговора о раду, која је датирана на исти дан када је тужена добила сагласност синдикалне организације за отказ уговора о раду тужитељу. Како је отказом уговора о раду престао да важи уговор о раду који је тужитељ закључио са туженом за мјесто шефа одсјека, то је јасно да уговор о раду који је закључен за радно мјесто технолог конструктор није могао ступити на снагу прије престанка важења ранијег уговора о раду, без сагласности странака потписница уговора. Ипак, наведена чињеница не може утицати на ништавост уговора о раду, обзиром да исти није противан принудним прописима, нити моралу, због чега би он могао бити ништав само у дијелу којим се утврђује почетак његове примјене, односно исти би могао опстати без наведене одредбе јер се довођењем у везу са одлуком о отказу уговора о раду може одредити почетак важења новог уговора о раду.

Стога је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање и на тако утврђено чињенично стање погрешно примијенио одредбе материјалног права када је усвојио тужбени захтјев тужитеља којим је утврдио да је одлука о отказу уговора о раду са понудом новог уговора о раду незаконита и када је исту поништио, односно када је наложио туженој да тужитеља врати на послове који више не постоје по систематизацији радних мјеста, као и када је утврдио да је ништав уговор о раду који је закључен за радно мјесто технолог конструктор. Како отказ уговора о раду и уговор о раду који је закључила тужена са тужитељем нису незаконити, то је неоснован и захтјев за исплату разлике плаће и доприноса за ПИО, а у складу са одредбама из члана 106. Закона о раду, због чега је одлуку првостепеног суда ваљало преиначити и тужбени захтјев у цијелости одбити као неоснован.

Како је тужена у цијелости успјела са жалбом то је ваљало преиначити и одлуку о трошковима поступка. Одлука о трошковима поступка донесена је на основу члана 386. став 2., 387. и 397. став 2. Закона о парничном поступку, члан 1. Закона о измјенама и допунама Закона о адвокатури Ф БиХ (Службене новине Федерације БиХ, број: 18/05) и члана 12., 13., 26., 27., 29. и 31. Тарифе о наградама и накнади трошкова за рад адвоката (Службене новине Федерације БиХ, број: 22/04). Приликом одлучивања о трошковима поступка, овај суд је узео у обзир само трошкове који су били потребни за вођење парнице, као и успјех странака у поступку, а у складу са чланом 386. став 2. Закона о парничном поступку.

Туженој припадају трошкови првостепеног поступка у износу од 360,00 КМ на име састава одговора на тужбу по пуномоћници, 360,00 КМ на име заступања по пуномоћници на припремном рочишту одржаном дана 14.04.2021. године, односно на наставку припремног рочишта у износу од 720,00 КМ, одржаном дана 22.09.2022. године, као и трошкови заступања на рочишту за главну расправу одржаном дана 02.11.2022. године, у износу од 1.050,00 КМ. Поред овога, туженој припадају и трошкови састава жалбе у износу од 1.180,00 КМ, што представља просјечну објављену плаћу у мјесецу децембру 2022. године у Федерацији БиХ. Укупни трошкови поступка који припадају туженој износе 3.670,00 КМ, уз увећање за ПДВ од 17% у износу 623,90 КМ, што укупно износи 4.293,90 КМ.

Суд туженој није признао трошкове заступања на припремном рочишту од 21.01.2021. године, обзиром да је исто одложено на приједлог тужене, који се односио на захтјев за изузеће поступајућег судије који није усвојен, односно које је одгођено због кривице тужене. Суд није признао ни трошкове састава приједлога за поврат у пређашње стање и одржавања рочишта за поврат у пређашње стање обзиром да су ти трошкови изазвани кривицом тужене. Поред овога, суд није уважио као оправдане трошкове настале у поступку а који се односе на накнаду за одсуство адвокатице из канцеларије, трошкова превоза од канцеларије пуномоћнице тужене до сједишта суда, односно дневнице које потражује за проведено вријеме на путовању. Наведени трошкови се не могу сматрати трошковима неопходним ради вођења парнице из разлога што је у конкретном случају очито да су сви ти трошкови настали услијед чињенице да је тужена као своју пуномоћницу ангажовала адвокатицу чије сједиште није на подручју поступајућег првостепеног суда, а имајући у виду врсту, сложеност и висину предметног спора, ангажовање адвоката чије је сједиште изван сједишта суда не може се у конкретном случају сматрати неопходним за вођење парнице, па се тако ни трошкови настали услијед тога не могу сматрати трошковима потребним ради вођења парнице. Наведени став је изражен и у Одлуци Уставног суда БиХ број Ап-1398/14 од 11.01.2017. године и Ап-2648/21 од 27.10.2022. године, а што је и у складу са Панелом за уједначавање судске праксе из грађанске области, на којем су судјеловали представници Суда Босне и Херцеговине, Врховног суда Федерације БиХ, Врховног суда Републике Српске и Апелационог суда Дистрикта Брчко БиХ, одржаном дана 30.01.2014.године.

Наиме, тужена није доказала да постоје било какви субјективни или објективни разлози због којих није могла ангажовати као пуномоћника адвоката који има сједиште на подручју првостепеног суда, због чега супротна страна није дужна да сноси трошкове који су изазвани искључиво вољом тужене да за пуномоћника бира адвоката који има сједиште ван сједишта суда, због чега је дужна сама да сноси наведене трошкове поступка. Поред овога, тужена није доказала да је пуномоћница провела више од 8 сати ван сједишта своје канцеларије приликом провођења било које радње за коју су јој досуђени трошкови поступка, због чега је и захтјев за исплату дневница за наведене дане потпуно неоснован.

Због напријед наведеног, овај суд је примјеном одредби из члана 229. тачка 2. и 4. Закона о парничном поступку (Службене новине Ф БиХ, број: 53/03, 73/05, 19/06 и 98/15) жалбу тужене уважио, првостепену пресуду преиначио и одбио тужбени захтјев тужитеља у цијелости.

                                                                                               ПРЕДСЈЕДНИЦА  ВИЈЕЋА

                                                                                                             Ђајић Тања