БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

ФЕДЕРАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

БОСАНСКО-ПОДРИЊСКИ КАНТОН ГОРАЖДЕ

КАНТОНАЛНИ СУД У ГОРАЖДУ

Број: 05 0 У 001233 24 У

Горажде, 07.11.2024. године

Кантонални суд у Горажду, судија Бичо Един, у управном спору по тужби тужиоца Федерација Босне и Херцеговине, заступана по Федералном правобранилаштву, ул. Алипашина 6/ИВ, Сарајево, против тужене Федералне управе за геодетске и имовинско-правне послове Сарајево, ул. Хамдије Крешевљаковића 96, Сарајево, ради поништења рјешења број: 07-27-2-1364/24, од 15.08.2024. године, у предмету потпуне експропријације некретнине, дана 07.11.2024. године, донио је:

П Р Е С У Д У

Тужба тужиоца се одбија као неоснована.

Образложење

Тужилац је поднио тужбу против рјешења Федералне управе за геодетске и имовинско-правне послове Сарајево број: 07-27-2-1364/24, од 15.08.2024. године, због непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде одредаба материјалног права, са приједлогом да се поништи наведено рјешење, као и првостепено рјешење Службе за геодетске, имовинско-правне послове и катастар некретнина града Горажде број: 07-1-27-10-1954-26/22, од 19.06.2024. године, утврди да је Федерација БиХ власник некретнина које се експропришу и да истој припадне накнада за некретнину и накнада за процијењену дрвну масу и за подизање шумских насада или да се побијана рјешења укину и предмет врати на поновно рјешавање.

Тужилац у тужби оспорава законитост донесеног рјешења указујући да су првостепени и другостепени управни орган погрешно утврдили чињенично стање, односно да је земљиште које је предмет експропријације власништво Босне и Херцеговине, позивајући се само на пресуде Уставног суда БиХ број: У-1/21, од 13.07.2021. године и У-4/21, од 23.09.2021. године, односно Закон о измјени и допуни Закона о забрани располагања државном имовином, без обзира на стање које је уписано у земљишној књизи. Сматра ја је одлука противна ставовима судске праксе у парничним предметима у којима је тужилац пасивно легитимисан по тужбама за утврђивање права власништва на шумском земљишту. Сматра да побијани акти садрже разлоге који спречавају њихову оцјену у складу са чланом 12. став 1. тачка 1. Закона о управним споровима, као и да су управни органи погрешно утврдили чињенично стање јер су погрешно примијенили одредбе Закона о привременој забрани располагања државном имовином БиХ (Службени гласник БиХ, број: 18/05, 29/06, 85/06, 41/07, 58/08 и 22/22), Закона о стварним правима, Закона о шумама Ф БиХ и Уредбе о шумама Ф БиХ, Закона о експропријацији и Закона о управном поступку. Истиче да је у земљишној књизи,  у ЗК улошку број 95, КО ¸... и ЗК улошку број 111, КО ..., као власник некретнина које се експропришу уписана БиХ-Ф БиХ, Министарство пољопривреде и водопривреде Сарајево, са адресом Босна и Херцеговина, Федерација БиХ, ул. Хамдије Чемерлића 2, из чега јасно произлази да је власник некретнина Федерација БиХ јер држава Босна и Херцеговина нема министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства, те да је наведена адреса Владе Федерације БиХ.

Сматра да је тужени погрешно расправио жалбени приговор да се оспоравање уписа у земљишној  књизи, односно оспоравање права власништва, не може рјешавати у управном поступку, обзиром да исто не може бити предмет управног поступка, нити у складу са чланом 27. став 3. Закона о експропријацији, а у вези са чланом 147. Закона о управном поступку. Сматра да исти може бити само предмет поступка пред редовним судовима у парничном поступку, при чему се позива на пресуду Врховног суда Ф БиХ број: 06 0 У 007660 15 Увп, од 20.09.2018. године. Сматра да је држава Босна и Херцеговина, уколико је полагала одређена права на предметним некретнинама била дужна да покрене поступак за упис права на њима, а у складу са одредбама члана 360. и 361. Закона о стварним правима, при чему указује да се стање које је уписано у земљишним књигама сматра тачним, а на основу одредаба из члана 9. Закона о земљишним књигама. Указује да је тужилац био пасивно легитимисан у поступку пред редовним судовима у парничним предметима по основу утврђивања власништва на шумском земљишту, при чему указује и на одлуку Уставног суда БиХ број: АП-432/20, од 08.09.2021. године, а на основу уписа који је извршен у катастру, због чега закључује да је Федерација БиХ власник експроприсаних некретнина и де јуре и де факто, те да су управни органи незаконито утврдили власништво у корист Босне и Херцеговине. Сматра да је одлука донесена паушалним позивањем на одлуку Уставног суда БиХ број: 4/21, од 27.09.2021. године и Закон о забрани располагања државном имовином, односно без навођења ваљаног основа из којег произлази да је Босна и Херцеговина стекла право власништва у смислу члана 23. Закона о стварним правима. Поред наведеног, тужилац истиче да му припада накнада за експроприсане некретнине и накнада за процијењену дрвну масу и за подизање нових шумских засада.

Тужени у одговору на тужбу наводи да су тужбени наводи тужиоца неосновани, да тужени остаје код свих навода из рјешења, због чега предлаже да суд тужбу одбије као неосновану.

Испитујући оспорено рјешење у границама разлога и захтјева из тужбе, у смислу члана 34. Закона о управним споровима одлучено је као у изреци а разлози су слиједећи:

Тужба није основана.

Оспореним рјешењем Федералне управе за геодетске и имовинско-правне послове Сарајево број: 07-27-2-1364/24, од 15.08.2024. године, одбијена је жалба тужиоца на рјешење Службе за геодетске, имовинско-правне послове и катастар некретнина града Горажде број: 07-1-27-10-1954-26/22, од 19.06.2024. године, којим је одлучено да се усваја приједлог ЈП Аутоцесте Ф БиХ д.о.о. Мостар, те да се у сврху изградње брзе цесте Прача - Горажде, која се гради у циљу повезивања Сарајева и Горажда, потпуно експропришу некретнине које су уписане у ЗК уложак број 95 КО ... и ЗК уложак број 111 КО ... . Надаље, одлучено је да стварни власник предметних некретнина Босна и Херцеговина, те да стварном власнику не припада накнада за експроприсане некретнине у складу са Законом о експропријацији, обавезана је БиХ да експроприсане некретнине преда у посјед кориснику експропријације са даном правоснажности рјешења, те је обавезан ЗК уред Опћинског суда у Горажду, као и Служба за геодетске, имовинско-правне послове и катастар некретнина града Горажде да изврше укњижбу права власништва у корист Федерације БиХ са дијелом 1/1, уз истовремено изврши брисање раније извршених уписа на екрспроприсаном земљишту. Одређено је да ће се трошкови експропријације одредити посебним закључком.

Тужилац је жалбом првостепено рјешење побијао из свих жалбених разлога, истичући да је првостепени орган погрешно утврдио чињенично стање које се односи на власништво експроприсаних некретнина, на исти начин како то износи и у тужби. Надаље, рјешење је побијано и због одлуке о праву на накнаду за експроприсано земљиште, сматрајући да је власник некретнина Федерација БиХ, а не Босна и Херцеговина, те да му припада право на накнаду за експроприсане некретнине, као и процијењену дрвну масу и за подизање нових шумских засада.

Тужени је приликом одлучивања о жалби тужиоца утврдио да је првостепени орган прије доношења одлуке одржао усмену расправу дана 29.05.2024. године и 18.06.2024. године, да је провео увиђај на лицу мјеста уз присуство вјештака геодетске струке, да је након идентификације предметних некретнина утврђено да се ради о земљишту које је по својој култури шума, након чега је утврдио да је стварни власник некретнина држава Босна и Херцеговине. Тужени је нашао да је у првостепеном поступку исправно утврђено да је корисник експропријације поднио све потребне доказе из члана 24. Закона о експропријацији, да је Влада Федерације БиХ донијела Одлуку број: 1601/22, од 17.11.2022. године, којом се утврђује јавни интерес за изградњу брзе цесте, те да је у складу са чланом 27. став 3. Закона о експропријацији расправио претходно питање власништва на некретнинама. Првостепени орган је своју одлуку засновао на проведеним доказима, при чему се позвао на одлуку Уставног суда БиХ број: 1/11, од 13.07.2021. године и одлуку број: У-4721, од 23.09.2021. године, налазећи да су некретнине које су предмет експропријације шумско земљиште, односно да је власник наведених некретнина држава Босна и Херцеговине. Тужени се додатно позвао на чињеницу да су Закон о шумама и Уредба о шумама Ф БиХ стављени ван снаге одлуком Уставног суда Федерације БиХ број: 26/08, од 14.04.2009. године, односно У-228/10, од 23.03.2011. године, због чега је примијенио Уредбу са законском снагом о шумама Републике Босне и Херцеговине, а по којој су шуме и шумско земљиште државно власништво Босне и Херцеговине, те је на истим забрањено стицање права власништва. Надаље, тужени се позвао и на Закон о шумама Босанско-подрињског кантона Горажде, који је донесен 2013. године, којим је такођер прописана забрана стицања права власништва на шумском земљишту.

Тужени је одбио жалбени навод власника некретнине који се односио на примјену Закона о привременој забрани располагања државном имовном указујући да се у конкретном случају не ради о располагању имовином већ о рјешавању имовинско-правних односа на земљишту у сврху грађења брзе цесте од јавног интереса, након чега некретнина остаје у државном власништву, односно власништво Федерације БиХ, у чије име се тражи експропријација, а у складу са Законом о цестама. Тужени налази да ће провођењем експропријације земљиште само промијенити намјену а у складу са постојећом регулативом која дозвољава грађење на шумском земљишту, што укључује и брзу цесту која је предвиђена просторно-планском документацијом, због чега је нашао да је приједлог корисника експропријације основан, а на основу члана 28. Закона о експропријацији.

Тужени је одбио жалбу тужиоца, као и жалбу Правобранилаштва БиХ, у вези са правом на накнаду за експроприсано земљиште указујући на одредбу из члана 12. Закона о експропријацији, којом се све административно-територијалне цјелине, као и са њима повезани јавно-правни субјекти, јавна предузећа и установе, изузимају од права на накнаду за експроприсано земљиште у циљу убрзавања процеса важних за изградњу саобраћајне инфраструктуре, односно избјегавања прелијевања јавних средстава и фондова са једног на други ниво власти, при чему се позвао и на одредбе из члана 40. Закона о цестама, као и пресуду Врховног суда Федерације БиХ број: 06 0 У 017087 23 Увп, од 07.12.2023. године. Тужени је указао да је одредбама из члана 27. став 2. Закона о експропријацији прописано да ће приликом рјешавања у поступку експропријације првостепени орган саслушати власника некретнина о чињеницама у вези са експропријацијом, односно да ће расправити о праву власништва као претходном питању у складу са одредбама из става 3. истог члана. Тужени је нашао да се ради о поступку који је хитне природе обзиром да се ради о заштити јавног интереса, да утврђено стање, у складу са одредбама члана 142. став 2. Закона о управном поступку, има правно дејство само у конкретном управном предмету због чега сматра да у конкретном случају није мериторно ријешено, због чега тужилац има могућност, да у случају покретања поступка и доношења другачије коначну одлуку од стране суда, поднесе захтјев за обнову поступка експропријације, позивајући се на одлуку Врховног суда Федерације БиХ број: 07 0 019158 24 Увп, од 04.04.2024. године. Тужени налази да у таквој ситуацији не би ни требало покретати поступак експропријације, обзиром да би и власник некретнина и корисник била Федерација БиХ. Стога је тужени одбио жалбу, а на основу одредаба из члана 237. став 1. Закона о управном поступку.

Неоснован је тужбени навод тужиоца да побијано рјешење садржи такве недостатке који спречавају његову законитост или недостатке који га чине ништавим, односно да је истим почињена повреда из члана 12. став 1. тачка 1. Закона о управним споровима (Службене новине Ф БиХ, број: 9/05). Наиме, из побијаног рјешења произлази да су у првостепеном поступку, а касније и у поступку по жалби, правило и потпуно утврђене све чињенице и околности које су од значаја за доношење рјешења, те да је на исправно утврђено чињенично стање правилно примијењено материјално право, при чему образложење рјешења садржи разлоге о одлучним чињеницама на основу којих је иста донесена.

Прије свега, овај суд указује да се тужбом тражи да се утврди да је Федерација БиХ власник некретнина које су предмет експропријације, те да се након тога поново утврди да је Федерација БиХ корисник експроприсаних некретнина, а које се и по одлуци управног органа имају уписати као власништво Федерације БиХ. Стога се поставља питање какав је правни интерес Федерације БиХ да побија рјешење о експропријацији, односно ко би био обавезан платити накнаду за експроприсану некретнину коју потражује тужилац у овом поступку, у случају и да се утврди да је Федерација БиХ власник експроприсаних некретнина.

Овај суд указује да се тужилац потпуно неосновано позива на примјену Закона о шумама Ф БиХ, обзиром да је исти стављен ван снаге одлуком Уставног суда Федерације БиХ број: 26/08, од 14.04.2009. године, односно Уредбе о шумама Ф БиХ која је такођер стављана ван снаге одлуком Уставног суда Ф БиХ број: У-228/10, од 23.03.2011. године, како је то исправно навео тужени у побијаном рјешењу.

Неоснован је тужбени навод да су управни органи погрешно утврдили чињенично стање приликом утврђивања власништва на некретнинама у смислу провођења захтјева за експропријацију. Наиме, неспорно је да је у ЗК улошцима број 95, КО ... и 111, КО  ..., као власник некретнина које су по својој култури шума, а које су предмет експропријације, уписана Федерација БиХ,  као и да је упис извршен у поступку успостављања ЗК улошка 2019. и 2020. године. Ипак, овај суд указује да је Одлукама Уставног суда БиХ број: У-1/11, У-8/19, У-9/19, У-16/20, У-4-21 и У-10/22 заузет став да је питање државне имовине у искључивој надлежности државе Босне и Херцеговине и њених тијела власти, као и да ентитети немају право располагања државном имовином. Одлуком Уставног суда БиХ број: У-3/24, од 11.07.2024. године,  утврђено је да Одлука о промјени намјене шумског земљишта и привременом кориштењу шумског земљишта у друге намјене Владе Федерације БиХ није у складу са чланом И/1, И/2. и ВИ/5. Устава Босне и Херцеговине, те да је иста ништава и престаје да важи обзиром да Влада Федерације БиХ није била надлежна да регулише начин промјене намјене шума и шумског земљишта и привременим кориштењу шумског земљишта у друге сврхе јер је то у искључивој надлежности институција БиХ. Одредбама члана 1. Закона о привременој забрани располагања државном имовином Босне и Херцеговине (Службени гласник БиХ, број:18/05, 29/06, 85/06, 32/07, 41/07, 74/07, 99/07, 58/08, 22/22 и 28/22) прописано је да се истим забрањује располагање државном имовином под којем се, између осталог, подразумијевају ријеке, шуме и шумско земљиште, за које је Уставни суд Босне и Херцеговине утврдио да представљају државну имовину у својим одлукама у предметима број: У-9/19 и У-4/21. Одредбама члана 2. став 2. наведеног закона прописано је да је ништава свака одлука, акт, уговор или било који други правни инструмент којим се располаже имовином из члана 1. истог закона супротно одредбама истог.

Из наведеног јасно произлази да су све одлуке Уставног суда БиХ усмјерене на чињеницу да се шуме и шумско земљиште налазе у власништву Босне и Херцеговине без обзира на то какав је упис власништва у земљишним књигама, посебно ако се узме у обзир да је упис по новом премјеру извршен у поступку успостављања земљишне књиге у периоду од 2019. до 2020. године, односно у периоду када је Закон о шумама Ф БиХ стављен ван снаге, па се по наведеном основу шумско земљиште није ни могло уписати као власништво Федерације БиХ. Надаље, како су управни органи о питању власништва ријешили само као претходном питању у поступку експропријације, то су исправно примијенили одредбе члана 27. став 3. Закона о експропријацији (Службене новине Ф БиХ, број: 70/07, 36/10, 25/12, 8/15 – Одлука УС и 34/16). Наиме, управни орган је овлаштен да у поступку експропријације расправи питање права власништва као претходно питање, уколико постоји неслагање између земљишнокњижног и фактичког стања, а што је у конкретном случају постојало, обзиром да је Федерација БиХ уписана као власник у земљишној књизи, док је законска пресумпција да су некретнине које су по својој култури шуме и шумско земљиште власништво државе Босне и Херцеговине. Како су управни органи одлуку о праву власништва на некретнинама које су предмет експропријације донијели у складу са одлукама Уставног суда БиХ, односно Закона о привременој забрани располагања државном имовином, то је неоснован тужбени навод да су погрешно утврдили право власништва на експроприсаним некретнинама у корист Босне и Херцеговине, при чему иста и није тужбом оспоравала одлуку управних органа, чиме се сагласила са провођењем експропријације која је неоспорно извршена у јавном интересу. Наиме, имајући у виду одредбу из члана 2. Закона о привременој забрани располагања државном имовином произлази да је ништав упис власништва који је извршен у земљишним књигама у поступку успостављања земљишнокњижног улошка, а којим је Федерација БиХ уписана као власница земљишта које је по својој култури шума, обзиром да се исти има сматрати располагањем државном имовином која се уписом пренијела са државе на Федерацију БиХ.

Неосновано се тужбом указује на судску праксу у којој је Федерација БиХ била тужена у поступцима у којима је утврђивано да је извршен погрешан упис шума и шумског земљишта у корист Федерације, обзиром да се исте односе на промјену права власништва приватног земљишта у корист Федерације, а до којег је дошло управо у поступцима излагања података о некретнинама, односно успостављања земљишне књиге. Како је упис извршен у корист Федерације БиХ, то је и пасивна легитимација у таквим предметима била на страни исте, а не на страни Босне и Херцеговине, обзиром да се радило о предметима утврђивања права власништва на основу неправилно извршених уписа у земљишне књиге, који се не сматрају располагањем државном имовином, а не о поступцима стицања права власништва на државном земљишту.

Неосновано се тужбом указује да тужилац има право на накнаду за експроприсано земљиште, накнаду за процијењену дрвну масу и за подизање нових шумских засада, обзиром да није доказано да је стварни власник експроприсаног земљишта. Наиме, Федерација БиХ не би имала право на накнаду за експроприсано земљиште све и да је утврђено да је власник експроприсаног земљишта, обзиром да је одредбама члана 12. став 2. Закона о експропријацији прописано је да када се ради извођења радова, грађења, реконструкције или одржавања аутоцесте, брзе цесте, магистралне, регионалне или локалне цесте, експроприше некретнина у власништву Федерације БиХ, кантона, града, опћине, јавних предузећа или јавних установа, не плаћа се накнада за експроприсану некретнину. Како је рјешењем управних органа утврђено да се експропријација проводи ради изградње брзе цесте Прача -  Горажде, за коју је Одлуком Владе Федерације БиХ  број: 1601/22, од 17.11.2022. године утврђено да је од јавног интереса, то произлази да је тужена основано донијела одлуку којом се накнада за експропријацију неће плаћати, а против које власник некретнине није ни уложио тужбу. Супротно наводима тужбе, у ситуацији у којој би постојала обавеза плаћања накнаде за експроприсано земљиште исту би имала Федерација БиХ, а у складу са одредбама из члана 51. и 52. Закона о експропријацији, обзиром да је рјешењем тужене утврђено да се експропријација проводи у корист Федерације БиХ, односно наложено да се као власник експроприсаних некретнина упише Федерација БиХ.

Из наведеног произлази да је чињенично стање исправно утврђено, те да је на исто исправно примијењено материјално право из којег произлази да је рјешењем о експропријацији изузето шумско земљиште које је у власништву државе Босне и Херцеговине, које је пренесено у власништво Федерације БиХ, а ради остваривања јавног интереса кроз изградњу брзе цесте Прача – Горажде, да не постоји обавеза плаћања накнаде за експропријацију јер се ради о земљишту које је у власништву државе као јавно добро, због чега је тужбени захтјев тужиоца одбијен као неоснован.

Овај суд је одлучио као у  изреци пресуде у складу са одредбом члана 36. став 1. и 2. Закона о управим споровима (Службене новине Ф БиХ, број: 9/05).

                                                                                                          СУДИЈА

                                                                                                        Бичо Един, с.р.