БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

ФЕДЕРАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

БОСАНСКО-ПОДРИЊСКИ КАНТОН ГОРАЖДЕ

КАНТОНАЛНИ СУД У ГОРАЖДУ

Број: 05 0 У 001200 24 У

Горажде, 09.04.2025. године

Кантонални суд у Горажду, судија Бичо Един, у управном спору по тужби тужитељице П. Д. С. из Г., ул. ..., заступане по пуномоћнику Боровац Омеру, адвокату из Горажда, против туженог Министарства за социјалну политику, здравство, расељена лица и избјеглице Босанско-подрињског кантона Горажде, ради поништења рјешења број: УП-2:08-31-33/23, од 25.12.2023. године, у предмету остваривања права из социјалне заштите, дана 09.04.2024. године, донио је:

П Р Е С У Д У

Тужба се одбија као неоснована.

Образложење

Тужитељица у тужби истиче да је рјешењем туженог број: УП-2:08-31-31/23, од 18.10.2023. године, поништено рјешење ЈУ Центар за социјални рад БПК Горажде број: УПИ-02/3-31-896-1/23, од 21.09.2023. године, којим је одбијен њен захтјев за признавање права на новчану накнаду за новорођено треће дијете, те да је предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање, уз позивање на правни став овог суда изражен у Пресуди број: 05 0 У 001032 21 Увп, од 08.06.2021. године. У поновљеном поступку првостепени орган је донио ново рјешење број: УПИ-02/3-31-896-3/23, од 14.11.2023. године, којим је њен захтјев одбијен, док је тужени одбио жалбу на исто, рјешењем број: УП-2:08-31-33/23, од 25.12.2023. године. Истиче да су управни органи приликом одлучивања о њеном захтјеву поступали произвољно и противно одредбама Закона о управном поступку јер одлуку нису доставили пуномоћнику тужитељице већ тужитељици лично, иако су били упознати да је у поступку заступа квалификовани пуномоћник који је адвокат. Сматра да се тужени неосновано позива на правни став овог суда изнесен у пресуди број 05 0 У 001032 21 У, од 31.03.2021. године, обзиром да је наведена одлука преиначена одлуком овог суда број: 05 0 У 001032 21 Увп, од 08.06.2021. године, због чега се не могу позивати на став одлуке која не постоји јер је преиначена. Истиче да се тужени у образложењу одлуке позива на одредбе из члана 105. став 3. Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом, налазећи да је тужитељица захтјев поднијела истеком рока од 60 дана, без обзира што је ставом 4. истог члана прописано да потраживано право припада кориснику од првог дана наредног мјесеца по подношењу захтјева и траје док за то постоје услови за стицање и кориштење права по наведеном Закону, а најдуже до навршене 18 године живота дјетета. Сматра да је неоснован закључак туженог да постоји преклузивни рок за остваривање права на новчану накнаду, односно да подносилац губи право на накнаду ако пропусти рок прописан одредбама из члана 105. став 3. наведеног Закона, којом се само прописује да подносилац нема прво на ретроактивно остваривање накнаде, већ искључиво од првог дана наредног мјесеца по подношењу захтјева. Указује да је рјешењем туженог тужитељица лишена права на новчану накнаду за треће дијете, односно повријеђено њено право загарантовано чланом ИИ/3.к) Устава Босне и Херцеговине, односно право гарантовано чланом 1. Протокола број 1. уз Европску конвенцију о људским правима и основним слободама. Указује на правни став овог суда у пресуди број: 05 0 У 001032 21 Увп, од 08.06.2021. године, који се има примијенити и у конкретном случају без обзира што је тужитељица поднијела захтјев протеком рока из члана 105. став 3. Закона, при чему нема право на ретроактивно остваривање накнаде. Предлаже да овај суд донесе пресуду којом се тужба уважава, поништава рјешење Министарства за социјалну политику, здравство, расељена лица и избјеглице Босанско-подрињског кантона Горажде број: УП-2:08-31-33/23, од 25.12.2023. године и рјешење ЈУ Центар за социјални рад Босанско-подрињског кантона Горажде број: УП1-02/3-31-896-3/23, од 14.11.2023. године, те предмет враћа на поновни поступак.

Тужени у одговору на тужбу наводи да оспореним рјешењем није повријеђен Закон, те да истим нису повријеђена права тужитељице.

Испитујући оспорено рјешење у границама разлога и захтјева из тужбе, у смислу члана 34. Закона о управним споровима одлучено је као у изреци а разлози су слиједећи:

Тужба није основана.

Према разлозима оспореног рјешења произилази да је рјешењем Министарства за социјалну политику, здравство, расељена лица и избјеглице Босанско-подрињског кантона Горажде број: УП-2:08-31-33/23, од 25.12.2023. године, одбијена као неоснована жалба тужитељице изјављена против рјешења ЈУ Центар за социјални рад Босанско-подрињског кантона Горажде број: УПИ-02/3-31-896-3/23, од 14.11.2023. године, којим је одбијен захтјев тужитељице за признавање права на новчану накнаду за новорођено треће дијете. Из рјешења произлази да је тужени у претходном поступку поништио рјешење првостепеног управног органа број: УПИ-02/3-31-896-1/23, од 21.09.2023. године, којим је одбијен захтјев тужитељице за утврђивање права на накнаду за треће дијете због неиспуњавања законом прописаних услова, при чему се првостепеном органу указао на правни став овог суда исказан у пресуди број 05 0 У 001032 21 Увп, од 08.06.2021. године, налазећи да се исти има примијенити мутис мутандис и на захтјев тужитељице, због чега је предмет вратио првостепеном органу на поновно одлучивање.

У поновном поступку првостепени орган је утврдио да је тужитељица захтјев за остваривање права поднијела дана 01.09.2023. године, да је кћерка З. рођена 01.10.2021. године, односно да је захтјев поднесен 1 годину и 11 мјесеци од дана рођења трећег дјетета. Првостепени орган је нашао да тужени, односно другостепени орган погрешно утврдио да се ради о истом чињеничном основу позивајући се на наведени правни став овог суда, обзиром да је одредбама из члана 105. став 3. Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом, који је објављен у Службеним новинама БПК Горажде број: 8/22 и ступио на снагу дана 17.09.2022. године, прописан рок од 60 дана од дана рођења дјетета за подношење захтјева, док је став изражен у наведеној одлуци суда донесен на основу раније важећег Закона у којем наведени рок није био прописан. Стога је првостепени орган одбио захтјев тужитељице налазећи да је исти поднесен након протека преклузивног рока од 60 дана, чиме је тужитељица изгубила право на остваривање новчане накнаде за треће новорођено дијете.

Тужитељица је путем пуномоћника против наведеног рјешења поднијела жалбу туженом због погрешне примјене материјалног права, при чему је истакла да првостепени орган приликом доношења новог рјешења није поступио по упутама туженог, односно није примијенио правни став овог суда на који му је указано рјешењем од 18.10.2023. године. У жалби је истакла да је првостепени орган погрешно примијенио одредбе из члана 105. став 3. Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом, односно да је тужитељица изгубила право на новчану накнаду јер захтјев није поднијела у року од 60 дана од дана рођења дјетета, при чему није тражила право на ретроактивно остваривање накнаде, при чему се позвала на одредбе Устава БиХ и ЕКЉП, на исти начин на који се позива и у тужби, као и пресуду овог суда број: 05 0 У 001032 21 Увп, од 08.06.2021. године, указујући да је тужитељица дискриминисана у односу на С. Н. којој је то право признато позивањем на исту одлуку суда.

Тужени је у побијаном рјешењу нашао да жалба тужитељице није основана, налазећи да је одлука првостепеног органа законита, при чему је прихватио чињенично стање које је утврдио првостепени орган. Тужени је нашао да је образложење рјешења прецизније и детаљније, односно да је образложена узрочно посљедична веза између важеће судске праксе и одредаба Закона који се односи на конкретну управну ствар, позивајући се на чињеницу да је првостепени орган навео да је тужени погрешно утврдио да се на конкретан случај има примијенити правни став који је овај суд изнио у пресуди број: 05 0 У 001032 21 Увп, од 08.06.2021. године. Истиче да првостепени орган наводи да је вијеће овог суда „било заузело правни став“ да се може остварити право на новчану накнаду за новорођено треће дијете послије истека рока од 60 дана од дана рођења дјетета јер рок за подношење захтјева није био прописан одредбама Закона о социјалној заштити,  заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом (Службене новине БПГ Горажде, број: 7/08, 2/13, 12/13 и 4/14) због чега се рок који је прописан Измјеном и допуном Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом (Службене новине БПК Горажде, број: 13/20) није могао примијенити на захтјев који је поднесен прије доношења наведене Измјене и допуне Закона. Тужени је нашао да је дана 17.09.2022. године ступио на снагу нови Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом (Службене новине БПК Горажде, број: 8/22) којим је одредбом из члана 105. став 3. одређено да се захтјев за остваривање предметног права подноси у року од 60 дана од дана рођења дјетета за које се исти подноси, те да како тужитељица захтјев није поднијела у предвиђеном року нема право на остваривање новчане накнаде. Тужени је одбио приговор тужитељице да се ради о управној ствари која је идентична случају С.Н., при чему се позвао да је наведена рјешењем првостепеног органа претходно изведена из права које јој је раније било признато по основу рођења трећег дјетета, а због неиспуњавања услова из члана 17. став 1. алинеја 3. Закона о измјенама и допунама Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и породице са дјецом (Службене новине БПК Горажде, број: 13/20), а који је усвајањем тренутно важећег закона стављен ван снаге. Тужени се позива на став овог суда који је заузет у пресуди број 05 0 У 001032 21 У, од 31.03.2021. године, налазећи да је суд прихватио као правилан став управних органа да је тужитељица пропустила рок од 60 дана за подношење захтјева. Тужени је одлуку донио на основу одредаба из члана 224. и 237. Закона о управном поступку, као и одредаба из члана 125. став 2. Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице, при чему је навео да је узео у обзир образложење првостепеног органа, стриктну примјену материјалног права, без упуштање у логику и интенцију законодавца, при чему није желио да се због различитих тумачења норми и дужине кориштења права и потенцијалних консеквенци по буџет, поступањем у „доброј вјери“ донесе погрешна одлука, због чега је жалбу одбио као неосновану.

Одредбама из члана 105. Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом (Службене новине БПК Горажде, број: 8/22) прописано је да изузетно, поред права на дјечји додатак, за новорођено треће, четврто и пето дијете родитељ има право на новчану накнаду у мјесечном износу од 40% просјечне плате у Кантону, без обзира на имовински цензус, ако кумулативно испуњава сљедеће услове: а) да прво, друго и дијете за које се подноси захтјев живе у заједничком домаћинству са подносиоцем захтјева, б) да имају пријављено пребивалиште, односно боравиште, на подручју Босанско-подрињског кантона Горажде најмање пет година прије подношења захтјева. Ставом 2. истог члана прописано је да корисници који су остварили право из става 1. истог члана неће бити погођени ако прво или друго дијете напусте домаћинство због пунољетности, склапања брака или других непредвиђених околности. Ставом 3. прописано је да захтјев за остваривање права из става 1. истог члана подноси се у року од 60 дана од дана рођења дјетета за које се захтјев подноси, те да рок од 60 дана од дана ступања на снагу Закона за подношење захтјева важи и за кориснике коју су изведени из права Законом о измјенама и допунама Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом (Службене новине БПК Горажде, број: 13/20). Ставом 4. прописано је да право из става 1. истог члана кориснику припада од правог дана наредног мјесеца након подношења захтјева и траје док постоје услови за стицање и кориштење права из Закона, а најкасније до 18. године живота дјетета.

Тужбом се указује да је тужени погрешно примијенио одредбе из члана 105. став 3. и 4. Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом (Службене новине БПК Горажде, број: 8/22), односно да није примијенио правни став који је овај суд заузео у пресуди број: 05 0 У 001032 21 Увп, од 08.06.2021. године, налазећи да се ради о идентичној случају.

Прије свега, овај суд указује да је погрешан закључак тужитељице да се на конкретну управну ствар има примијенити правни став заузет у наведеној пресуди. Наиме, правни став суда односи се на поступање управних органа и примјену материјалног права које је било на снази прије доношења на снагу важећег Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом. Овај суд указује да одредбама раније важећег Закона није била прописана одредба о року у којем се подноси захтјев за новчану накнаду за треће новорођено дијете, односно да су управни органи приликом рјешавања о захтјеву подноситељице захтјева неосновано примијенили рокове прописане за подношење захтјева за накнаду на основу породиљског одсуства. Наведени рок од 60 дана за подношење захтјева који тече од дана рођења трећег дјетета уведен је Измјенама и допунама Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом који је објављен у Службеним новинама БПК  Горажде број 13/20. Како је подноситељица захтјев поднијела прије ступања на снагу наведених измјена и допуна Закона, то је суд одлучио да је захтјев за ванредно преиспитивање судске одлуке основан, обзиром да је суд рјешавајући по тужби подноситељице захтјева погрешно примијенио одредбе материјалног права које су биле на снази у тренутку подношења захтјева.

Како је тужитељица захтјев за остваривање новчане накнаде за треће дијете тужитељица поднијела након ступања на снагу Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом (Службене новине БПК Горажде, број: 8/22), то су управни органи исправно примијенили одредбе из члана 105. став 3. наведеног Закона, којим је прописано да се захтјев за остваривање права новчану накнаду за треће новорођено дијете подноси у року од 60 дана од дана рођења дјетета за које се за које се захтјев подноси, при чему су примијенили искључиво језичко тумачење наведене одредбе из којег произлази да се ради о преклузивном року чијим пропуштањем се губи право на накнаду.

Како тужитељица указује да је одлуком туженог дошло до повреда права на њену имовину из члана ИИ/3 к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, при чему овај суд констатује да члан 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију обухвата три различита правила; да прво правило наведено у првом ставу је опште природе и исказује начело мирног уживања имовине; да друго правило садржано у другој реченици истог става обухвата лишавање имовине и чини га подложним одређеним условима, а треће правило које се налази у другом ставу, да признаје да државе чланице имају право, између осталог, да надзиру коришћење имовине у складу са јавним интересом. Овај суд констатује да свако мијешање у право на имовину према другом или трећем правилу мора бити предвиђено законом, мора служити легитимном циљу, мора успостављати правичну равнотежу између апелантовог права и јавног, односно општег интереса (начело пропорционалности).

Анализирајући одредбе из члана 105. Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом изван искључиво језичког тумачења, овај суд је дошао до закључка да су одредбе из става 3. наведеног члана контрадикторне осталим одредбама из наведеног члана, односно да нису у функцији заштите породице са дјецом, при чему могу довести до дискриминације корисника којима је наведено право намијењено. Наиме, одредбама из става 4. наведеног члана прописано је да право почиње од првог дана наредног мјесеца од када је захтјев за новчану накнаду поднесен, што указује да се корисницима права обезбјеђује само кориштење права за наредни период, а не и за период који је протекао. Поред овога, трајање утврђеног права је док корисник испуњава услове прописане ставом 1. истог члана, односно најкасније до 18. године живота. Стога се поставља питање да ли се имовинско право које је утврђено законом и које се остварује испуњавањем услова, које није ограничено  имовинским цензусом и које се може користити до пунољетства може губити само због чињенице да захтјев за остваривање истог није поднесен у року од 60 дана од дана рођења дјетета, односно да ли је наведена одредба Закона усклађена са Уставом Федерације БиХ.  

Стога је овај суд донио рјешење од 08.02.2024. године којима се поступак прекида због предочавања уставног питања за утврђивање уставности члана 105. став (3) Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породица са дјецом Босанско-подрињског кантона Горажде (Службене новине Босанско-подрињског кантона Горажде, број: 8/22), у дијелу којим је одређен рок за подношење захтјев за остваривање права из става (1) истог члана и то у року од 60 дана од дана рођења дјетета за које се подноси захтјев, при чему је одређено да ће се поступак наставити након што Уставни суд Федерације Босне и Херцеговине донесе одлуку по захтјеву за оцјену уставности.

Дана 07.04.2025. године овом суду је достављена пресуда Уставног суда Федерације БиХ број: У-9/24, од 04.03.2025. године, којом је утврђено да је члан 105. став 3. Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породица са дјецом (Службене новине БПК Горажде, број: 8/22) у сагласности са Уставом Федерације БиХ.

Како из предметног списа произлази да је тужитељица захтјев за остваривање права поднијела дана 01.09.2023. године, док је кћерка З. рођена 01.10.2021. године, то произлази да је тужени исправно утврдио чињенично стање, односно да је захтјев поднесен након протека рока прописаног чланом 105. став 3. Закона о социјалној заштити, заштити цивилних жртава рата и заштити породице са дјецом, због чега је основано захтјев одбијен. Како је пресудом Уставног суда ФБиХ одлучено да је закон у складу са Уставом Федерације БиХ, то је неоснован приговор тужитељице да је дискриминисана у односу на друге кориснике права, обзиром да се одредбе закона примјењују једнако на све кориснике права од 17.09.2022. године, када је ступила на снагу Измјена и допуна Закона.

Овај суд је одлучио као у  изреци пресуде у складу са одредбом члана 36. став 1. и 2. Закона о управим споровима (Службене новине Ф БиХ, број: 9/05).

                                                                                                          СУДИЈА

                                                                                                        Бичо Един, с.р.